Definicija, teorijska osnova i praktična primena

Psihodrama je grupni akcioni psihoterapijski metod koji se oslanja na teoriju, filozofiju i metodologiju Jakoba Levi Morena. Terapijski postupak se bazira na scenskoj ekspresiji uz korišćenje dramskih tehnika, sociometrije i grupne dinamike. U psihodrami klijenti su podstaknuti da produže i upotpune svoje postupke kroz postavku scena, igranje uloga i dramsku self-prezentaciju. U terapiji se koristi verbalna i neverbalna komunikacija. Na sceni se odigravaju sećanja na pređašnje događaje, nezavršene životne situacije, unutrašnje drame, fantazije, snove, kao i priprema za buduće životne situacije. Ovi sadržaji odigravaju se na sceni sada i ovde i približni su iskustvima iz realnog života ili su eksternalizacija unutrašnjih mentalnih procesa (Kellerman, 1992).

Teorija uloga

U psihodrami, ljudsko biće se shvata kao nosilac različitih uloga. Uloga je funkcionalna forma koju osoba uzima u određenom trenutku reagovanja, u određenoj situaciji u kojoj su druga osoba ili objekat uključeni. Simbolička reprezentacija ove funkcionalne forme prepoznata od drugih jeste uloga. Ona je stvorena na prethodnim iskustvima u kulturnim modelima društva u kojem čovek živi. Svaka uloga ima dve strane – ličnu i društvenu, kako u procesu formiranja, tako i u procesu ekspresije (Moreno, 1961). Uloga je dakle, odraz interakcije celokupne ličnosti i konteksta, autentično ispoljavanje unutrašnjih procesa u interakciji sa spoljnim svetom. Ona je dinamična funkcionalna forma koja se može menjati i razvijati, i predstavlja terapijsko polje delovanja psihodrame.

Spontanost i kreativnost

Centralno mesto Morenove filozofije počiva na fenomenima spontanosti i kreativnosti. Spontanost predstavlja egzistencijalistički fenomen. Zasniva se na potencijalu koji poseduje svaki čovek. To je sposobnost da se u realnosti, u svetu oko nas, praktično primeni lično iskustvo i ideje koje svaki čovek nosi sa sobom i koje ga razlikuju od drugih. Moreno definiše spontanost kao “nov odgovor na staru stereotipnu situaciju i kao adekvatan odgovor na novu situaciju”. Oslobađanje spontanosti u čoveku vodi ka stvaranju slobodnog uma koji poseduje osobine kao što su znatiželja, ekspresivnost, kritičnost, odgovornost, bujnost, imaginativnost, intuitivnost, sloboda u socijalnim kontaktima i socijalnom eksperimentisanju. Ovi elementi spontanosti su naše prirodno svojstvo, nasleđe koje je potrebno reintegrisati kako bi iskoristili ogromnu psihičku energiju koja može da služi kao izvor za savladavanje teškoća u svetu koji se stalno menja. Takav potencijal svoju osnovu ima pre svega u sposobnosti čoveka za imaginaciju. Kreativnost se zasniva upravo na imaginaciji koja rađa jedinstvena rešenja, nove kombinacije postojećih elemenata, nove pravce mogućih ishoda. Spontanost i kreativnost imaju svoje poreklo u slobodnoj igri, koja je sastavni deo procesa socijalizacije i koja omogućava proširivanja repertoara uloga koje osoba prihvata i preko kojih aktivno učestvuje u životu.

Verna humanističkim principima, psihodrama posmatra ljudsko biće u celini i gaji veru u njegove zdrave potencijale. Zasniva se na sposobnosti čoveka za igru, na njegovoj spontanosti i kreativnosti kao univerzalnim ljudskim potencijalima.

Psihodrama ne nudi samo mogućnost da saznamo i istražimo ono što nas je omelo u razvoju a što se krije u našoj prošlosti. Ona nam omogućava da otkrijemo svoje prisutne sposobnosti koje ne koristimo. Daje nam mogućnost da isprobavamo i vežbamo, kao i da se pripremamo za budućnost. Psihodrama širi repertoar čovekovih životnih uloga i na taj način mu omogućava da se realizuje na različitim poljima. Pruža mu bolje razumevanje svojih potreba i ponašanja, kao i mogućnost njihove modifikacije.

Psihodramska seansa

Psihodramska seansa se sastoji iz tri dela: zagrevanje, akcija i razmena doživljaja.

U fazi zagrevanja, učesnici se postepeno uvode u psihodramsku seansu. Zagrevanja mogu biti čvrsto strukturisana kao što je npr. vođena fantazija, usmerena na stimulisanje interakcija u grupi; zatim mogu biti neverbalna, bazirana na fizičkoj akciji i kontaktu ili se pak prati grupni proces i slobodna razmena između članova grupe. Cilj zagrevanja je priprema grupe za psihodramsku akciju, podsticanje kohezije i pokretanje pojedinih članova grupe za lični rad u psihodrami. Kao uvodna faza seanse, zagrevanje stvara atmosferu međusobnog poverenja koja omogućuje kreativan rad članova grupe i podstiče funkcionisanje grupe kao zaštitne mreže koja je katalizator promene u terapijskom procesu. Na kraju zagrevanja izdvaja se jedan ili više članova grupe koji će biti protagonisti psihodrame.

Psihodramska akcija je centralna faza seanse u kojoj protagonista, uz pomoć terapeuta i drugih članova grupe, prorađuje izabrani lični sadržaj. Najčešće se radi o određenim životnim situacijama koje protagonista doživljava kao problematične, ili se pak, prorađuju određeni intrapsihički konflikti. Akcija često polazi od neke aktuelne situacije da bi se potom, kroz nove scene, tragalo za korenima konflikta, tako da se psihodrama spiralno spušta ka ranim fazama života. Specifičnost metoda je da se o problemu ne razgovara, već se scene kojih se protagonista seća, oživljavaju u akcionom postupku, uz pomoć dramskih tehnika kao što su igranje uloga, zamena uloga, mirroring, dubliranje, projekcija u budućnost i druge. Na taj način se postiže emocionalno angažovanje protagoniste slično onom u realnom životu. U kontaktu sa korenima unutrašnjeg konflikta koji se eksternalizuje na sceni nastupa katarktička faza psihodrame, gde je emocionalno angažovanje protagoniste maksimalno, posle čega je najspremniji za promenu. Oslobađanje tenzije kroz katarzu obezbeđuje kognitivno učenje i usvajanje novog emocionalnog iskustva. U psihodramskoj akciji se ostvaruje tzv. akcioni uvid. To je kognitivni scenski uvid praćen snažnim emocionalnim angažmanom. Akcioni uvid i njegova prorada su osnov terapijske promene u psihodrami. Konačno, u proradi, protagonista integriše novo iskustvo i postepeno se “vraća” u realitet grupe.

Razmena emocija i iskustva je završna faza psihodramske seanse u kojoj članovi grupe razmenjuju svoj lični doživljaj vezan za događaje koji su se odvijali na sceni. Ovde se izbegava savetovanje i analiza već se insistira na razmeni osećanja i ličnog iskustva. Kao poslednji deo, razmena ima funkciju podrške protagonisti i zatvaranja psihodramske seanse.

Učesnici u psihodrami su:

1. Reditelj  – terapeut/kinja koji/a vodi seansu
2. Protagonista – član grupe koji radi psihodramu
3. Publika – deo grupe koji nije direktno uključen u akciju već je posmatra sa strane
4. Pomoćne ličnosti  – član grupe ili više njih koji se sporadično uključuju u psihodramsku akciju preuzimajući uloge bitnih likova iz života protagoniste

Organizacija

Psihodramski rad se organizuje u grupama sa 8-12 članova, u okviru redovnih nedeljnih susreta u trajanju od po 150 minuta (4 ili 5 puta mesečno). Osnovna pravila grupe baziraju se na principima diskrecije, poverljivosti i dobronamernosti kako prema sebi, tako i prema drugim učesnicima u procesu. Psihodramske grupe vode terapeuti specijalizovani u oblasti kliničke psihodrame i edukovani u okviru Instituta za psihodramu u Beogradu.